Još nije odlučeno ko će iz Demokratske stranke biti kandidat za premijera. Sigurno je da DS ima više kvalitetnih ljudi za to mesto, ali moj cilj nije da imam funkciju, već da se nešto uradi

Kada će nam biti bolje? Na ovo pitanje Božidar Đelić, bivši ministar finansija a sada kandidat za poslanika na listi DS–Boris Tadić, nudi čak 379 konkretnih odgovora. Sve ih je uvrstio u knjigu na kojoj je radio pune dve godine i koja je nedavno ugledala svetlost dana upravo pod tim nazivom – Kada će nam biti bolje. Od svih principa za koje se zalaže izdvaja dva za koja smatra da su najvažnija i četiri mere koje ocenjuje najnužnijim.

– Najznačajnije je omogućiti da put koji je u poslednjih šest godina pravilno trasiran ponovo bude potvrđen i da naš napredak bude ubrzan jer ovo što se dešavalo za vreme Koštuničine vlade bilo je veoma sporo i nekompletno. Važna su i ona rešenja koja će omogućiti širokom spektru ljudi da u reformama vide napredak u svom svakodnevnom životu.

Ali, pre detalja o tome šta nudite na temu kako da Srbiji bude bolje, pošto ste u izbornoj kampanji Demokratske stranke, vidite li sebe na čelu vlade, kao premijera?

Odluka u DS o tome nije doneta. Sigurno je da je to stranka koja ima više kvalitetnih ljudi za to mesto, a moj cilj nije da ja imam funkciju, nego da se nešto uradi.

Šta to konkretno treba činiti i u kojim oblastima da bi ova dva principa bila zadovoljena?

Što se tiče zapošljavanja, recimo, jasno je da nema čarobnog štapića koji će omogućiti stotinama hiljada ljudi da dobiju zaposlenje. Ali, realno je organizovati međunarodno takmičenje u biznis planovima koje će omogućiti da hiljadu najboljih biznis ideja Srbije već 2007. godine bude iz budžeta podržano sa po 100.000 evra kapitala, sa kojima bi zatim moglo da se konkuriše i za bankarske kredite. Među 780.000 malih i srednjih preduzeća svakako ima onih koja su se već dokazala u poslu, kao i onih koji imaju nove ideje, i njima treba omogućiti da krenu korak dalje, da kupe novu mašinu i prošire posao sa stranim partnerima i povećaju plasman na inostranom tržištu.

Nešto slično kao što predviđa NIP?

– Ne, to nije NIP, zato što je NIP marketinški izum da bi se prikazalo kako je javna potrošnja nešto što je izvan vasione, da se deficit u budžetu ne prikaže. Znači, mi kažemo da to jeste javna potrošnja, ali moramo da iskoristimo jednokratne prihode od privatizacije za specifične namene koje će da nam omoguće bolje sutra. Znači, stop demagogiji, napred pravi dugoročni projekti.

Osim zapošljavanja, koja je još važna mera?

– Druga mera jeste da se omogući širim slojevima našeg društva da dođu do nekretnina, tako što bi prva kupovina stana bila oslobođena plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava. Pokazalo se da kada se na komercijalne kredite banaka dodaju razni troškovi koje nameće država, od osiguranja nacionalne korporacije pa sve do poreza, to predstavlja veliki dodatni trošak. Time bismo pomogli i našoj građevinskoj industriji koja, kao što je dobro poznato, povlači 16 drugih sektora.

Sledeći na redu su oni koji se bave agrobiznisom?

– Imamo dosta preduzeća koja imaju šanse u oblasti agrobiznisa. Međutim, ona u ovom momentu, zbog toga što nemaju dovoljno jake bilanse, niti mogu da konkurišu na zapadnim tržištima, niti imaju državnu podršku kroz subvencije kao što imaju njihovi konkurenti u zemljama u okruženju. Od poljoprivrede sigurno ne treba očekivati da zaposli Srbiju, tu iluziju ne treba gajiti. Ali, tačno je da ta branša može brzo i dosta radno intenzivno da poboljša naš spoljnotrgovinski bilans. Zato su joj potrebna sredstva iz Garantnog fonda, a ne kao danas da ih, em nema dovoljno, em se dobijaju pod još tvrđim uslovima od komercijalnih. Naravno, ne možemo misliti da ćemo ceo lanac povući napred samo time što ćemo obezbediti jeftinu garanciju za onoga ko ima finalni proizvod, nego moramo ponovo preispitati i ono što je, čini mi se, previše knjiški urađeno u oblasti poljoprivrede. Mislim da su prebrzo ukinute neke subvencije, pre svega premije na pšenicu ili mleko. Primarna proizvodnja isto tako mora da bude podstaknuta da bi bila u stanju da u daljem ciklusu proizvodnje obezbedi konkurentnost za naše proizvođače.

I, konačno, četvrta mera?

– U ovom momentu razvoja naše zemlje dolazimo u situaciju kada možemo da kao država odigramo normalnu ulogu koja postoji u Evropi za ravnomerni razvoj, jer dobro znamo da su zemlje koje imaju bogat sever i siromašni jug izuzetno nestabilne, i da ta nestabilnost ne pogađa samo jug nego i sever. Nama ne treba neki princip Robina Huda u kome ćemo da uzimamo od bogatih a dajemo siromašnima. Niti smo u situaciji da kažnjavamo uspešne. Ali, zato jesmo u stanju da posle šest godina tranzicije upotrebimo jednokratne prihode da bismo pokrenuli razvoj u manje razvijenim regionima tako što ćemo da krenemo od onoga što tamo već postoji i što bi moglo da bude uspeh. Drugim rečima, od ljudi i onih preduzeća i preduzetnika koji su se već dokazali. U tim ekonomski slabijim sredinama mnogo je, recimo, komplikovanije obezbediti infrastrukturalno osposobljeno zemljište po pristupačnim cenama. Zato je naš predlog da lokalne samouprave daju besplatno zemljište preduzetnicima koji će otvarati nova radna mesta, a da im iz budžeta to bude nadoknađeno, s obzirom na to da su njihovi budžeti nedovoljni da takve troškove sami podnesu. Uz to, moraćemo da damo veliki akcenat na ljudski faktor jer imamo disciplinovanu radnu snagu, ali koju treba osposobiti za jedan broj poslova. Nije utopija misliti da Leskovac može posle Mančestera Balkana da postane jedan od centara farmaceutske industrije naše zemlje, na primer. Već imamo Zdravlje, jedan broj dobavljača, gospodina Miodraga Stojkovića koji je voljan da jedan deo njegove aktivnosti, ako ne i ceo, preseli tamo. Iskustvo Nemačke ili Francuske govori da je moguće da tamo gde su bile oronule stare industrije niknu veoma moderne nove i nema nikakvog razloga da se to ne dogodi i kod nas. Samo je potrebno napraviti veoma detaljan i disciplinovan plan, ja bih to nazvao jednom uslovljenom solidarnošću, gde nacija pomaže manje razvijenima, ali pod veoma strogim uslovima.

Pomenuli ste ulaganje u obrazovanje. Šta je sa ulaganjima u nove tehnologije, posebno informatičku?

– Na žalost, dosta vremena je izgubljeno posle dobrog starta avgusta 2001. godine kada je potpisan sporazum između pokojnog premijera Đinđića i Bila Gejtsa, ali neke stvari su se ipak razvijale na tom planu, naročito u Beogradu, Novom Sadu, delimično Nišu, imamo i nekih interesantnih stvari, na primer, u Arilju gde se sklapaju kompjuteri ili u Kragujevcu. To je oblast koju moramo iz sve snage podržati, posebno jer se sada u svetu razvija onaj deo informatičke delatnosti gde ima više dodate vrednosti i koji iziskuje veće znanje i veću bliskost, pa čak i geografsku, da bi se neke stvari razjasnile. Tako nam se ponovo otvara jedan prostor u koji možemo da uskočimo, i naša ideja je da prvi korak bude smanjenje PDV na informatičku opremu sa 18 na osam odsto. Podsetiću da smo ostali zapamćeni po tome da je porez na promet u naše vreme na računare bio nula odsto i da smo na taj način simbolički izjednačili računar sa hlebom i mlekom. Ovog puta, nameravamo mnogo ambicioznije da radimo na uvođenju e-uprave. Na nama je da preskočimo jedno dve generacije u svemu tome pošto kaskamo, kao što je to uradila Francuska 70-ih godina u oblasti fiksne telefonije, ali je za 10-15 godina to preskočila i došla je sa minitelom na prag interneta i bila pionir u uvođenju čipova na kreditnim karticama.

Na osnovu svega što ste nabrojali kao prioritete i načina na koji te prioritete mislite da podržite, stiče se utisak da uloga države samo dalje jača?

– Naprotiv, mislim da je sve ovo o čemu sam pričao usmereno prema razvoju privatnog preduzetništva. Oni koji su sada na vlasti misle da država mora, po rđavoj srpskoj navici, da odradi sve, da skupi novac od podanika pa da onda oni dođu da joj se klanjaju da bi dobili koju mrvicu, i to su očigledno činili naročito u poslednjih godinu dana kada su veoma tvrdom monetarnom politikom ispumpavali privatni novac, a sve labavijom fiskalnom politikom pripremali državni koji sada upumpavaju u ekonomiju. Srbija je jedina zemlja u regionu i u tranziciji u kojoj su državne investicije daleko najveći deo investicija u ekonomiji i to je nešto što moramo da preokrenemo. Odgovorna srednjoročna politika znači da u sledeće četiri godine naša javna potrošnja sa trenutnih 46 odsto u bruto nacionalnom proizvodu mora da se spusti na 42 odsto, što znači smanjenje od jedan odsto godišnje, a da se istovremeno povećava učešće javnih kapitalnih investicija, ali realnih, sa trenutnih 2-3 odsto na šest. I tu je kraj demagogiji, jer to po automatizmu znači da ćemo morati da ponovo, kao što se radilo u prve dve godine naše tranzicije, veoma odgovorno postavimo stroge planove za povećanu produktivnost svih delova države i javnih preduzeća kako bi sa istim resursima oni pružali više, brže i kvalitetnije usluge. Isto tako, moraćemo da preispitamo jedan broj stečenih prava da bismo videli do koje je mere moguće ići na to da se davanja po tom osnovu ne smanjuju u realnom iznosu, ali i da ne rastu u istom ritmu sa povećavanjem bruto domaćeg proizvoda. Znači, u tom smislu država treba u jednom momentu da dâ okvire i forme solidarnosti ali ako želimo da ta solidarnost bude realna, prethodno se mora napraviti novac.

Izgleda da povratkom u politiku, a obećali ste da ćete izvan političkih voda ostati bar pet godina, dokazujete da je u Srbiji nemoguće bilo šta uraditi ako se i politički ne angažujete?

– Prvo konstatujmo činjenicu da sam izdržao tri godine izvan politike. I rado bih ja izdržao još tri, ali reč je o prevremenim vanrednim izborima, o poslednjim stvarno sudbonosnim izborima za Srbiju i zato sam na insistiranje predsednika Tadića i nekih drugih kolega iz DS prihvatio da budem na izbornoj listi DS–Boris Tadić. Peti oktobar je bio istorijski, ovo su sad sudbonosni izbori a posle će svi izbori biti regularni. Ovo je momenat kada će Srbija kao avion uzeti zalet i vrlo brzo napredovati, ili ćemo ponovo šlajfovati. To ne znači da ćemo doživeti katastrofu, ali je pitanje da li ćemo izgubiti još jednu generaciju, onu između 40 i 45 godina, i reći da za nju nema perspektive. Ja mislim da ima i zato sam se ponovo politički angažovao, uveren da će opcija iza koje stojim ubedljivo pobediti. Pri tom, mislim da nije isto nešto uraditi danas ili kroz pet godina. Uveren sam da nije došlo do ubistva premijera Đinđića, da bi uz ogromne napore, i Srbija ušla u EU sa Rumunijom i Bugarskom. U ovom momentu, njihova ekonomska politika nije suštinski bolja od srpske, ali zbog toga što ulaze u EU, cela klasa investitora više ne postavlja ona pitanja koja nama stalno postavlja. A te investicije koje im dolaze, jer ulaze u EU, i koje će do 2009. godine biti osam puta veće nego za Srbiju, napraviće veliku razliku između nas. To vam je direktan efekat ubistva Đinđića i razdora među reformatorima, to je više od milijardu evra godišnje koje će Bugari moći da upotrebe za infrastrukturu a da to ne mora da dođe iz džepa njihovih građana ili zaduženja. Zato su izbori sledeće godine ti koji će odrediti da li ćemo dobiti vladu koja će pripremiti našu zemlju da bez trunke sumnje uđe u EU na početku sledećeg budžetskog ciklusa, dakle posle 2013. godine, ili ne. Znam da to izgleda daleko, ali toliko toga ima da se uradi i ako promašimo još jedan ciklus, e onda ćemo stvarno upasti u ozbiljne probleme. Ne verujem da će Srbija izabrati radikalsku tamnicu, već demokratsku budućnost.

Sve procene govore da ipak DS ne može sama da formira vladu. A kako ćete sa onima iz demokratskog bloka koji ne vide da Srbija ima samo dve opcije?

– Mi smo spremni da predvodimo, svesni da nismo u 2000. godini i uvereni da je sada stvoren neki kapacitet unutar demokratskog bloka koji bi trebalo da omogući konstruktivniji pristup i uhodanije delovanje. Mislim da bismo mogli da računamo i na dobronamernost naših političkih istomišljenika, ali možda je još pouzdanije računati na posledice koje će snositi oni koji bi ponovo na neki način krenuli da koče Srbiju. Nije, naime, više toliko pitanje u Srbiji da li će biti bolje nego kada, gde, za koga, da li će biti u mom preduzeću, u mom gradu, u mojoj porodici. Tranzicija ne samo što nije završena, kako neki kažu tvrdeći da treba još samo da odradimo NIP, nego smo još daleko od njenog završetka. Nažalost, mi smo zemlja sa nekoliko tužnih evropskih rekorda – imamo poslednje tri godine kumulativno najveću inflaciju u Evropi, zemlja smo sa najvećom stopom nezaposlenosti sa BiH i Makedonijom, držimo rekord u deficitu razmene sa inostranstvom sa Bugarskom i sa BiH, i zemlja smo koja je najviše revalvirala svoj novac prema evru. Zato nam je potreban jak tim koji će raditi na rešavanju ovih problema, i ne sme biti kočničara na putu Srbije ka EU.

Na čemu je moguće mobilisati Srbiju da bi nam svima bilo bolje?

– Sigurno ne samo na ulasku u Evropu i nešto boljoj produktivnosti i investicijama. Mi moramo uklapati tradiciju i budućnost, ne možemo ili jedno ili drugo. Zato umesto slogana “samo sloga Srbina spasava”, nudim četiri nova načela – slobodu, stvaralaštvo, snagu i solidarnost.

A da li je tačno da je čuveni 5. član Zakona o sprovođenju Ustava rezultat želje DS da smeni sadašnjeg guvernera NBS?

– Odgovorno tvrdim – ne. Štaviše, DS ni na koji način nije bila konsultovana oko donošenja ustavnog zakona, a to što je posle glasala za njega bilo je po sistemu uzmi ili ostavi, a ne sme se zaboraviti da su njime praktično raspisani i prevremeni parlamentarni izbori. Rešenje koje se odnosi na izbor guvernera iznedreno je jednoglasno na vladi kada je ministar finansija tražio sebi novo, mnogo lagodnije mesto, sa ili bez cenzusa koji bi morala da prođe njegova stranka na izborima. U svakom slučaju, bilo bi dobro da, ako već biramo guvernera, to dovede konačno do depolitizacije i profesionalizacije NBS, kaže Božidar Đelić.